Prekvalifikacija za medicinsku sestru tehničara - kompletan vodič za vanredno školovanje

Prekvalifikacija za medicinsku sestru tehničara: kako uspešno završiti vanredno školovanje i doći do posla

Kada se donese odluka o promeni zanimanja i ulasku u svet zdravstvene nege, najčešće se postavljaju ista pitanja: koliko traje prekvalifikacija, koji se predmeti polažu, gde se obavlja praksa i da li se sa ovom diplomom može raditi u državnoj ustanovi ili otići u inostranstvo. Iskustva polaznika koji su prošli kroz ovaj proces, a koja su podeljena na brojnim forumima i u razgovorima, pokazuju da je mnogo nedoumica potpuno nepotrebno jer se uz dobru informisanost i organizaciju sve može rešiti.

U ovom tekstu nećete naći imena, preporuke konkretnih ustanova niti lične podatke. Umesto toga, dobićete sažet pregled najvažnijih koraka, saveta i čestih grešaka koje treba izbeći prilikom prekvalifikacije za medicinsku sestru tehničara. Tekst je pisan na osnovu anonimizovanih iskustava ljudi koji su već prošli kroz proces vanrednog medicinskog obrazovanja, a cilj je da vam pomogne da donesete odluku i da se što bolje snađete.

Šta zapravo znači prekvalifikacija i dokvalifikacija

Pojmovi prekvalifikacija i dokvalifikacija se često koriste kao sinonimi, ali postoji suštinska razlika. Prekvalifikacija podrazumeva promenu zanimanja, odnosno sticanje kvalifikacije u oblasti koja se razlikuje od prethodno završene škole. Na primer, osoba koja je završila ekonomsku, poljoprivrednu ili gimnaziju, upisuje se u medicinsku školu i polaže razliku predmeta kako bi stekla zvanje medicinska sestra tehničar. Dokvalifikacija, s druge strane, znači nastavak školovanja na istom ili srodnom smeru, odnosno prelazak sa nižeg na viši stepen u okviru iste struke.

Kada je reč o medicinskoj struci, najčešće se radi o prekvalifikaciji. Mnogi polaznici dolaze iz potpuno drugih oblasti - od gimnazije, preko ekonomskih i tehničkih škola, pa do veterinarskih smerova. Ono što ih povezuje je želja za sigurnijim poslom, jer je potražnja za medicinskim sestrama i tehničarima konstantna, kako u domaćim zdravstvenim ustanovama, tako i u inostranstvu. Takođe, mnogi roditelji, zaposleni ili osobe koje žele promenu karijere, prepoznaju ovaj poziv kao šansu da rade human posao i istovremeno obezbede egzistenciju.

Kako se utvrđuje razlika predmeta

Najvažnija nedoumica svakog budućeg polaznika jeste koliko ispita mora da položi. Odgovor zavisi od toga šta je prethodno završio i koje predmete je imao u svojoj srednjoj školi. U praksi se razlika predmeta utvrđuje upoređivanjem plana i programa prethodno završene škole sa planom i programom medicinske škole. Ako je osoba završila gimnaziju, obično joj se priznaju opšti predmeti poput srpskog jezika, matematike, fizike, hemije, biologije, dok stručne medicinske predmete mora da polaže. Nasuprot tome, ako je završena neka stručna škola, moguće je da se prizna i deo stručnih predmeta, ali će gotovo uvek ostati ključni medicinski predmeti poput anatomije, fiziologije, zdravstvene nege, mikrobiologije, farmakologije, patologije, interne medicine, hirurgije, pedijatrije, ginekologije i slično.

Na osnovu iskustava polaznika, broj ispita razlike se kreće od dvadesetak pa do trideset i više, u zavisnosti od smera i prethodnog obrazovanja. Na primer, osoba koja je završila veterinarskog tehničara pa želi da se prekvalifikuje u medicinskog tehničara, može imati priznate neke prirodne predmete, ali će i dalje morati da polaže veliki deo medicinske grupe predmeta. U jednom anonimnom iskustvu sa foruma, polaznica koja je završila veterinarsku školu pominje da je imala dvadesetak ispita i da je ceo proces trajao oko godinu dana uz redovno izlaženje na ispitne rokove.

Bitno je napomenuti da se priznavanje predmeta ne vrši napamet, već na osnovu zvanične dokumentacije. Zbog toga je prvi korak da se školi dostave overene fotokopije svedočanstava i diploma, nakon čega komisija utvrđuje tačan spisak predmeta koje je potrebno položiti. U privatnim medicinskim školama upis traje tokom cele godine, što značajno olakšava proces, jer ne morate čekati početak školske godine.

Upis i potrebna dokumentacija

Za upis vanrednog medicinskog obrazovanja obično je potrebno sledeće:

• izvod iz matične knjige rođenih (i eventualno venčanih ako je menjano prezime),
• overene fotokopije svedočanstava i diplome prethodno završene škole,
• fotokopija lične karte,
• lekarsko uverenje o psihofizičkoj sposobnosti za nastavak školovanja - u mnogim slučajevima dovoljno je da izabrani lekar potvrdi da ne postoje zdravstvene smetnje za rad u medicinskoj struci,
• popunjen upisni list i potpisan ugovor o vanrednom školovanju.

Jedna od čestih nedoumica jeste i sanitarna knjižica. Ona nije obavezna prilikom samog upisa, ali je neophodna pre početka prakse u zdravstvenoj ili predškolskoj ustanovi. Ukoliko je već posedujete, važno je proveriti da li je važeća i da li je namenjena delatnosti u kojoj ćete obavljati praksu. U suprotnom, moraćete da izvadite novu, što podrazumeva odlazak u higijenski zavod i odgovarajuće preglede.

Lekarsko uverenje se često pribavlja i pre upisa, ali se može dostaviti i naknadno. U praksi, većina škola ne uslovljava prijem dokumentacije lekarskim uverenjem, ali je ono neophodno pre nego što se počne sa praksom. Takođe, ukoliko ste ranije imali alergiju na penicilin ili neki drugi lek, to ne mora da bude prepreka za upis, ali je preporučljivo da o tome otvoreno razgovarate sa izabranim lekarom i da nosite potvrdu o eventualnim alergijama.

Kako izgleda vanredno školovanje i polaganje ispita

Vanredno medicinsko obrazovanje se u većini privatnih medicinskih škola organizuje tako da polaznici sami biraju dinamiku polaganja, ali uz jasna pravila: mora se poštovati redosled razreda, odnosno ne mogu se polagati ispiti iz treće godine pre nego što se očisti druga. U jednom ispitnom roku obično je dozvoljeno polagati najviše tri ispita, a rokovi se organizuju svakog meseca. To praktično znači da je moguće završiti celu godinu za tri do četiri meseca ukoliko se redovno uči i izlazi na ispite.

Uz upis, polaznici najčešće dobijaju CD sa ispitnim pitanjima za sve predmete koje treba da polože. Na tim diskovima su pitanja raspoređena po oblastima i godinama, a često su podebljana pitanja koja se najčešće pojavljuju na ispitu. Ipak, iskusni polaznici savetuju da se uče sva pitanja, jer se na ispitu može tražiti bilo šta iz date oblasti. Pojedini predmeti se polažu pismeno, drugi usmeno, a treći kombinovano. Na primer, latinski jezik se uglavnom polaže pismeno i često se dobija pomoć u vidu rešenog testa, jer je realno nemoguće naučiti ceo jezik za mesec dana. Anatomija se najčešće polaže usmeno, dok se prva pomoć, zdravstvena nega i slični predmeti polažu usmeno uz eventualni praktični deo.

Jedna od značajnih olakšica su konsultacije koje se organizuju pre ispitnog roka. Na njima se polaznicima obično naglasi koja su pitanja najvažnija i na šta treba obratiti pažnju. Iako nisu obavezne, konsultacije mogu značajno skratiti vreme učenja i smanjiti tremu. Iskusni polaznici često kažu da profesori imaju razumevanja za vanredne učenike, da ne traže reprodukciju teksta od reči do reči, već da cene razumevanje i sposobnost da se gradivo ispriča svojim rečima.

Najčešći predmeti i saveti za učenje

U zavisnosti od smera, najčešći stručni predmeti koji se polažu su:

• anatomija i fiziologija - obično se polaže usmeno, traže se osnove građe srca, pluća, kostiju, nervnog sistema; preporučuje se učenje sa razumevanjem, a poneki latinski naziv ostavlja dobar utisak,
• latinski jezik - pismeno, često uz pomoć, dovoljno je znati osnovne pojmove i gramatičke oblike,
• prva pomoć - usmeno, najčešća pitanja su prelomi, krvarenja, reanimacija, toplotni udar, epilepsija,
• zdravstvena nega - usmeno, obuhvata negu bolesnika, vitalne znake, dekubitus, intrahospitalne infekcije, negu očiju, ušiju, nosa,
• mikrobiologija i epidemiologija - pismeno ili usmeno, traže se osnovne karakteristike bakterija, virusa, patogenost, virulencija,
• patologija - pismeno ili usmeno, obimna ali se može savladati ako se uči po celinama: opšta i specijalna patologija,
• farmakologija - pismeno ili usmeno, važno je znati oblike lekova, neželjena dejstva, antibiotike, analgetike, lekove za srce i krvni pritisak,
• interna medicina, hirurgija, pedijatrija, ginekologija - obično se polažu usmeno, a osim teorijskog dela, često se traži i praktični deo u vidu nege bolesnika.

Što se tiče praktičnog dela ispita, on se najčešće sastoji iz postupaka koje medicinska sestra obavlja u svakodnevnom radu: merenje pritiska, davanje injekcija, previjanje, priprema bolesnika. U privatnim školama, praktični deo se može polagati i usmeno, jer polaznici često nemaju adekvatne uslove za izvođenje vežbi na licu mesta. Ipak, praksa u zdravstvenim ustanovama je odvojena od samog polaganja i smatra se obaveznom pre izlaska na pojedine ispite, iako u nekim školama nije striktno uslovljena.

Kada je reč o strategiji učenja, polaznici često naglašavaju da je važno učiti redovno, ali ne i napamet. Gradivo se lakše savladava ako se poveže sa konkretnim primerima iz prakse. Takođe, mnogi savetuju da se u jednom mesecu ne prijavljuje više od dva do tri ispita, jer je teško kvalitetno spremiti više obimnih predmeta za kratko vreme. Ako ste zaposleni i imate porodične obaveze, realnije je planirati jedan do dva ispita mesečno.

Praksa: gde, kako i koliko traje

Praksa je neizostavan deo medicinskog obrazovanja. Za smer medicinska sestra tehničar, praksa se obično obavlja u trajanju od 240 do 300 časova ukupno, raspoređeno po godinama. Za smer medicinska sestra vaspitač, praksa se obavlja u predškolskim ustanovama i traje nešto kraće, ali i dalje predstavlja značajnu obavezu.

Najveća nedoumica polaznika je gde se praksa može obavljati. Iskustva pokazuju da je moguće obaviti je u domu zdravlja, bolnici, privatnoj klinici, pa čak i u predškolskoj ustanovi, u zavisnosti od smera. Međutim, u praksi često dolazi do problema sa državnim ustanovama koje traže ugovor sa školom. Škola obično ima sklopljene ugovore sa određenim zdravstvenim ustanovama, ali ne i sa svima. Ukoliko vam je mesto stanovanja udaljeno od ustanove sa kojom škola ima ugovor, možete se obratiti direktoru škole i zatražiti informaciju o najbližoj ustanovi u kojoj se praksa može realizovati.

U jednom anonimnom iskustvu, polaznica je pokušala da praksu obavi u domu zdravlja u svom mestu, ali je glavna sestra odbila jer nije postojao potpisan ugovor. Nakon toga je otišla u hitnu pomoć, gde je lekar bio oduševljen njenom željom da dođe, ali je i tamo postojala ista administrativna prepreka. Na kraju se ispostavilo da je problem bio u tome što ustanova traži nadoknadu od škole, a ne u samoj volji pojedinca. U takvim situacijama, rešenje je tražiti privatnu kliniku ili ordinaciju koja će vas primiti bez komplikovanih ugovora. Mnogi polaznici su uspešno odradili praksu u privatnim ordinacijama i klinikama, a škola im je priznala te sate.

Važno je napomenuti da je za ulazak u zdravstvenu ustanovu neophodna sanitarna knjižica. Bez nje vas nijedna ustanova neće primiti na praksu. Takođe, praksa se može obaviti i u inostranstvu? U teoriji da, ali u praksi je to komplikovano, pa se preporučuje da se praksa odradi u zemlji, a da se za rad u inostranstvu pripremate nakon sticanja diplome i polaganja stručnog ispita.

Ukoliko ste zaposleni i radite u drugoj branši, a želite da obavite praksu, najbolje je da se raspitate kod nadležne sestre u ustanovi u kojoj želite praksu. Nekada je dovoljno lično se pojaviti i zamoliti, dok je drugi put potrebna preporuka. Bitno je da ne odustajete posle prvog odbijanja i da tražite alternativne ustanove. Mnogi polaznici su praksu odradili u svojoj blizini, iako su prvobitno bili odbijeni, zahvaljujući upornosti i traženju veze preko poznanika.

Troškovi školovanja: koliko sve to košta

Cena prekvalifikacije zavisi od škole i smera. U državnim medicinskim školama, troškovi su obično niži, ali su kapaciteti ograničeni i često se čeka na upis. Privatne medicinske škole su fleksibilnije, ali se svaka godina, svaki ispit i maturski ispit posebno plaćaju. U nekim privatnim školama, školarina iznosi 150 evra po godini, a svaki ispit se plaća posebno, najčešće u iznosu od 3000 dinara. Maturski ispit se takođe plaća, obično 150 evra. Praksa se u nekim školama plaća posebno, u iznosu od 2000 dinara, dok je u drugim uključena u cenu.

Kada se sve sabere, prekvalifikacija u privatnoj medicinskoj školi može koštati od nekoliko stotina do više od hiljadu evra, u zavisnosti od broja ispita. Ipak, mnogi polaznici smatraju da je to isplativa investicija, jer se proces završava brže nego u državnoj školi, gde se na ispitne rokove čeka duže i gde je upis ograničen. Osim toga, u privatnim školama se često može platiti na rate, što olakšava finansiranje.

Treba imati na umu da državne medicinske škole takođe naplaćuju vanredno školovanje, a kada se saberu troškovi putovanja, priprema, ispita i eventualnog produžetka, cena može biti slična. Ono što privatne škole nude je vremenska fleksibilnost i mogućnost da se ispit polaže svakog meseca, što je za zaposlene ljude često presudno.

Priznavanje diplome i zapošljavanje

Jedno od najčešćih pitanja je da li se diploma privatne medicinske škole priznaje i da li se sa njom može raditi u državnim ustanovama. Zakonski gledano, svaka škola koja poseduje akreditaciju Ministarstva prosvete izdaje javnu ispravu koja je ravnopravna sa diplomama državnih škola. To znači da se sa tom diplomom može konkurisati za posao u domu zdravlja, bolnici, predškolskoj ustanovi ili privatnoj ordinaciji.

Ipak, u praksi se polaznici često suočavaju sa predrasudama. Pojedini poslodavci i dalje sumnjičavo gledaju na privatno obrazovanje, iako je ono zakonski potpuno validno. Zato je važno da se tokom prakse i eventualnog volontiranja pokažete kao odgovorna i stručna osoba. Mnogi polaznici su nakon završetka privatne medicinske škole uspešno zaposleni u državnim vrtićima i bolnicama, jer su svojim radom i znanjem uverili poslodavce u kvalitet.

Za rad u zdravstvu, nakon srednje medicinske škole, obično je potrebno obaviti pripravnički staž koji traje šest meseci, a zatim položiti stručni ispit. Stručni ispit se polaže pred komisijom nadležne zdravstvene ustanove ili zavoda za javno zdravlje. Nakon položenog stručnog ispita, stiče se licenca za samostalan rad. Za smer medicinska sestra vaspitač, stručni ispit se polaže pred nadležnim ministarstvom ili zavodom za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja.

Kada je reč o zapošljavanju u inostranstvu, medicinske sestre i tehničari su traženo zanimanje u gotovo svim evropskim zemljama. Diploma stečena u Srbiji se priznaje u većini zemalja, ali je često potrebno nostrifikovati je i položiti jezički ispit. Neki polaznici se odlučuju za prekvalifikaciju upravo zbog odlaska u inostranstvo, jer se za rad u Nemačkoj, Austriji ili Skandinaviji traži srednja medicinska sprema i položen stručni ispit. U tom smislu, privatna medicinska škola sa akreditacijom može biti sasvim dovoljna, ali je važno proveriti uslove priznavanja u zemlji u koju planirate da odete.

Česte nedoumice i praktični saveti

Na osnovu anonimizovanih iskustava, izdvajamo nekoliko saveta koji vam mogu pomoći:

• Raspitajte se pre upisa - pozovite nekoliko škola, uporedite cene, dinamiku ispita i uslove prakse. Ne oslanjajte se samo na reklame ili pojedinačne komentare na forumima.
• Tražite pisani spisak predmeta - nakon analize vaše dokumentacije, škola vam treba izdati rešenje sa spiskom ispita. To je vaš orijentir za planiranje.
• Ne paničite zbog latinskog - iako zvuči zastrašujuće, u praksi se ovaj predmet lako polaže, često uz pomoć, jer je jasno da se jezik ne može naučiti za mesec dana.
• Praksu planirajte unapred - raspitajte se gde se može obaviti u vašem mestu, izvadite sanitarnu knjižicu na vreme i ne čekajte poslednji momenat.
• Učite sa razumevanjem - posebno anatomiju, fiziologiju i negu. To nije gradivo koje se buba napamet, već se traži povezivanje činjenica.
• Iskoristite konsultacije - iako nisu obavezne, mogu vam uštedeti vreme i dati tačan smer šta je najvažnije.
• Budite uporni kod prakse - ako vas odbiju u jednoj ustanovi, pokušajte u drugoj. Privatne ordinacije i klinike su često fleksibilnije.
• Ne upoređujte se sa drugima - neko položi tri ispita mesečno, neko jedan. Bitno je da idete svojim tempom i da ne gubite motivaciju.

Posebno je važno da ne upadnete u zamku razmišljanja da je privatna škola automatski lošija ili sumnjiva. Ako je škola akreditovana i ima dobre reference, diploma je ravnopravna. Naravno, postoje razlike u kvalitetu nastave i organizacije, ali to važi i za državne škole. Zato je preporuka da se pre upisa raspitate kod sadašnjih ili bivših polaznika, ali uz oprez, jer su iskustva subjektivna.

Još jedna česta tema je usklađivanje posla i školovanja. Mnogi polaznici rade po osam do deset sati dnevno i uspevaju da završe prekvalifikaciju. Ključ je u planiranju: iskoristiti slobodne dane za učenje, smanjiti društvene aktivnosti na neko vreme i postaviti realne ciljeve. Niko ne očekuje da za mesec dana spremite celokupno gradivo, ali se od vas očekuje redovnost i disciplina.

Zaključak

Prekvalifikacija za medicinsku sestru tehničara ili medicinsku sestru vaspitača nije jednostavan zadatak, ali je sasvim izvodljiv. Potrebno je da se dobro informišete, pripremite dokumentaciju, odredite svoj tempo i budete uporni. Praksa se može rešiti uz dobru volju i traženje prave ustanove, a ispiti uz redovno učenje i korišćenje konsultacija.

Ono što je zajedničko većini iskustava jeste da nema razloga za paniku. Sistem postoji, rokovi su jasni, a profesori u većini slučajeva imaju razumevanja za vanredne polaznike. Ukoliko ste završili gimnaziju, ekonomsku, poljoprivrednu ili bilo koju drugu školu, a želite da radite u zdravstvu ili predškolstvu, ova prekvalifikacija vam može otvoriti vrata ka novom, stabilnijem zanimanju. Najvažnije je da donesete odluku i krenete korak po korak, bez obaziranja na predrasude i negativne komentare okoline.

Na kraju, imajte na umu da je diploma samo početak. Znanje, odgovornost i ljubav prema poslu su ono što će vas izdvojiti i omogućiti vam da nađete posao u domaćim ustanovama ili u inostranstvu. Bez obzira da li se odlučite za privatnu ili državnu školu, ulaganje u obrazovanje je uvek najbolja investicija.